Osnovna skola u Binci na Kosovu se na albanskom zove Ndre Mjeda a na srpskom Miladin Markovic. Ovu skolu pohadjaju i albanska i srpska deca.

Uz pomoc prevodioca deca komuniciraju na odmorima. Za vreme casova svako uci po sopstvenim programima. Roditelji oprezno prihvataju ideju o zajednickoj skoli.

Nue Gega:
« Dobro se osecam, sta da se radi, treba da svi uce zajedno, treba zaboraviti proslost i iznova zapoceti zivot onako kako treba »

Vera Ilic :
« Mi smo ziveli lepo sa Albancima ovde, ali posle ove sitiacije se malo promenilo, drugacije misljenje imamo i mi oni. Valjda ce da bude u redu, nadamo se. »

Liman Kamberi, direktor skole :
« Ova integracija moze posluziti kao primer i u drugim sredinama gde zive Albanci i pripadnici srpske manjine. »

Ali skola u Binci kod Vitine je vrlo usamljen primer – to je jedina multietnicka skola na Kosovu, organizovana uz pomoc italijanskog Carritas-a. Odnosi Albanaca i Srba daleko su od idilicnih a napetost i nepoverenje i dalje ogromni.

Kosovska Mitrovica je podeljeni grad a most u centru neka vrsta granicnog prelaza na kojem su se obe strane zestoko sukobljavale sa snagama UNMIKA.
Napetost vise nije tako vidljiva, ali slobode kretanja nema ni za Srbe ni za Albance. Na drugu stranu mosta prelazi se samo uz pratnju KFOR.

Covek u kamionu KFOR:
“Ni oni ne smeju da predju. Mogu da predju oni koji rade sa nama, sto su tu blizu ili imaju kartu KFOR-a, mogu da predju most u kamionu, ali dalje od mosta ne. »

U tako zaostrenoj atmosferi svaki pokusaj kontakta sa drugom stranom vidi se kao izdaja ili u najmanju ruku kao uzaludan posao. Ivan Radic pokusava da organizuje dijaloge Srba i Albanaca sa Kosova u okviru organizacije Nansen dijalog centar. Uprkos sopstvenom izbeglickom iskustvu i svim teskocama Ivan kaze da je optimista.

Ivan Radic:

“Delimo isto vreme I isti prostor, mi smo prosto upuceni jedni na druge. Nezavisno od politickog resenja problema, nezavisno od finalnog statusa Kosova, nadam se da cemo biti u mogucnosti da zivimo ako ne zajedno, a ono bar jedni pored drugih. A I za to je potreban dijalog.”

Oni koji rade na dijalogu cesto nisu dobrodosli ni sa jedne strane mosta. Ivan povremeno prelazi na drugu stranu gde u takozvanoj Zoni poverenja srece albanske kolege. Tu postoji i multietnicka kompjuterska radionica kao jedino mesto susreta mladih Srba I Albanaca.

Rina Mehmeti:
“I njima I nama nedostaju iste stvari, nedostaje nam drustvo kao I njima tako da su obe strane nekako uskracene”

Problem – dijalog ogranicen samo na uske zone poverenja pod zastitom medjunarodnih snaga i mali broj ljudi. Vecina I dalje ostaje sa svoje strane ograde, mosta, u strahu i nepoverenju prema onima sa druge strane. Kako izaci iz tih ogranicenih krugova, kako preci na drugu stranu i prosiriti ideju o potrebi pomirenja na Balkanu?

Slicno pitanje mucilo je I ucesnike velike konferencije o pomirenju u organizaciji Pakta za stabilnost i CDRSEE u Solunu. Ocigledno neophodna je snazna politicka volja za tako nesto. Kao jedna od ideja na konferenciji se pojavila inicijativa o istovremenoj zajednickoj izjavi izvinjenja lidera zemalja Jugoistocne Evrope.

Zarko Puhovski, Helsinski odbor za ljudska prava, Hrvatska:

“To je jedina sansa, a i tako je sumnjivo kolika je ona. Pritom, da kazemo posteno, ovo simultano mora biti citano kao simultano pod pritiskom. Dakle da se svi ti sefofi drzava nadju pod simultanim, istovremenim pritiskom nekog medjunarodnog cimbenika, jer bez toga do toga sigurno nece doci.”

Elizabet Ren, Pakt za stabilnost:

“Most of the people are sick and tired of wars and problems. They really want to build up their future, a future that will allow to the young people to stay in the region”

Nenad Sebek, Centar za demokratiju I pomirenje u Jugoistocnoj Evropi:

“Mi gledamo kako nase komsije Rumuni, Bugari, da ne govorim o Madjarima I Slovencima uzurbanim koracima hitaju Evropi ili su vec tamo a mi ostajemo pozadi. Mislim da nam je svima dosta bede, siromastva I svega sto su posledice rata I mislim da postoji raspolozenje da se okrene novi list.”

Ovde u Sarajevu pogled sa krova na Dzamiju, pravoslavnu I katolicku crkvu svedoci o jedinstvenoj lepoti ovog mesta. Ali ova smesa kultura donela je Sarajevu u poslednjih deset godina vise problema nego prednosti Bosanski konflikt podelio je tri naroda u sadasnjosti ali ucinio I da proslost svako vidi na svoj nacin.

Nastava istorije sprovodi se u Bosni po tri razlicita programa dok se u srpskim I hrvatskim delovima oslanjaju na udzbenike iz Srbije I Hrvatske. Drugacija pa cesto I suprotna tumacenja istorije na tako malom prostoru stavljaju u delikatnu poziciju profesore.

Ekrem Barakovic, profesor istorije u sarajevskoj gimnaziji:

“Ja cesto ne volim da govorim o primijenjenoj istoriji jer onda se to svede na politiku. A upravo u ovim danasnjim vremenima mi kao drustvo izgleda da smo stvarno inficirani politikom i, onda, sve se to uglavnom nastoji svest na politiku.”

Most Gavrila Principa u Sarajevu je u rekonstrukciji ali tumacenje njegovog cina danas varira od herojstva do terorizma, zavisno od udzbenika.

ucenik, Sarajevo

“Mada se nekada u predratnim knjigama govorilo kao o heroju I tako su I roditelji govorili, sada su ga svi odbacili, sada ne valja.”

ucenik, Sarajevo:

“Mislio sam da je on terorista, a sad sam nekako na pola. Nikako mi se ne svidja ta zamrsenost oko organizacije Mlada Bosna, oko njihovih ciljeva. Ne znam ima to svoje dobre ali I lose strane, u svakom slucaju.”

Nekoliko kilometara od centra Sarajeva, na Lukavici u opstini Srpsko Novo Sarajevo Ucenici gimnazije i imaju manje dilema oko toga da li je Gavrilo Princip pozitivna istorijska licnost.

ucenica, Lukavica:

“Narod je Gavrila Principa prihvatio kao heroja jer je on bukvalno zrtvovao svoju slobodu I svoj zivot za nesto sto ce narodu eventualno na kraju svih nesreca eventualno doneti spas.”

Bosanski udzbenici ne bave se poslednjim ratom, ali drugacije vide istoriju unazad do srednjeg veka. Medjusobno suprotstavljene istorije zajednicke su za ceo Balkan – sto je oslobodjenje u jednom udzbeniku u drugom je okupacija. Grupa profesora istorije radi na knjigama koje bi ponudile te razlicite perspektive - nasuprot jednoj istini po kojoj je sopstvena nacija uvek u pravu.

Dubravka Stojanovic, Odbor za obrazovanje u oblasti istorije :

“Odgovornost je uvek tudja. Kroz tu tudju odgovornost i pravljanje slike o drugim narodima stvara se jedan fond netrpeljivosti i taj fond je vrlo lako upotrebiti kada on iz nekih politickih razloga postane aktuelan.”

ucenik, Lukavica:

“Pa ja mislim da je Tito, ovaj, indirektni krivac, ovaj, sto je doslo do ovog sad gradanskog rata u Bosni jer Tito, ovaj, nije rjesio mnoga nacionalna pitanja, ovaj, u SFRJ. Moje misljenje je da je on rjesio to pitanje ranije izmedu ovih nacija iz bivse Jugoslavije mislim da danas vjerovatno ne bi ni bilo ovog rata.”

ucenik, Sarajevo:

“Mi vjerujemo, mislim nije vjerujemo vec znamo da je na nas izvrsena agresija. Dok se, necu reci tamo, dok, se onaj, u Banja Luci, oni ne smatraju da je izvrsena bilo kakva agresija na Bosnu i Hercegovinu, oni jednostavno smatraju da, da su digli, da je to bio gradjanski rat kojim su se oni bili pobunili protiv odvajanja od Jugoslavije.”

Ovako je poslednji dan skolske godine proslavljen u skoli na Lukavici – a ovako su ga maturanti proslavili u Sarajevu. Oni mozda veruju u razlicite istine, ali jos uvek pevaju iste pesme.